Moment

“Pogledaj nebo”, prošaputa, “eto, tamo, naše misli su se srele u beskonačnom razgovoru i harmoniji. Ne želim da se bilo kog momenta neko od nas spusti na zemlju. Gore smo najbezbedniji. Ljudska nas misao može izmeniti, odvojiti. Obožavam te. Oduševio me je tvoj trening.”
Ćutala sam. Prijale su mi njegove reči, nisam htela da ometam njihovo trajanje i zvučnost. A onda, kao kada bi umetnik obojio nebo neprimetnim nijansama ljubavi, zatim osećanjem trajnosti, smirenosti i odanosti, tako me pažljivo pomilovao i izazvao još savršeniji oblik naših misli. Osetio je koliko mi je ovaj momenat značajan, i više ništa nije rekao.